You are currently viewing Algokratija

Algokratija

Ovaj članak je zasnovan na knjizi „Algokratija“ koju je napisao Artur Grimonpont, imenovani izvestilac Pariske povelje o veštačkoj inteligenciji i novinarstvu. Aktivno podržava i Reportere bez granica (RSF) u njihovom zalaganju da se uvede zakonodavstvo koje reguliše veštačku inteligenciju.

Ekstraktivizam pažnje

U svetu gde su informacije sveprisutne, naša pažnja je postala redak i dragocen resurs. Kao što je naučnik Herbert Sajmon prorekao 1971. godine, „obilje informacija implicira […] oskudicu onoga što informacije konzumiraju, a ono što informacije konzumiraju je očigledno: pažnju svojih primalaca. Shodno tome, obilje informacija stvara oskudicu pažnje“. To predviđanje obistinjuje se u eri društvenih mreža i algoritama koji upravljaju našem pristupu informacija.

Ekstraktivizam, ili praksa prisvajanja neiskorišćenih resursa da bi se pretvorili u robu, sada se primenjuje i na virtuelni svet sa istom alavošću koja je zadesila i stvarni svet. Naša pažnja je postala sirovi materijal na kojem su izgrađene reklamne imperije najmoćnijih svetskih kompanija: Alphabet (Gugl i Jutjub) i Meta (Fejsbuk i Instagram). Ti digitalni divovi ostvaruju najveći deo svojih prihoda od reklamiranja i žestoko se takmiče kako bi ugrabili naše dostupno vreme.

Ekonomija pažnje

Ekonomija pažnje nije novi fenomen; ona prethodi društvenim mrežama i predstavlja poslovni model mnogih privatnih novinskih kuća, radio stanica i televizija. Međutim, društvene mreže su bez premca kada je reč o sposobnosti da znaju, targetiraju i utiču na naše ponašanje da bi privukle našu pažnju. Njihov glavni adut su algoritmi za preporuke, sistemi veštačke inteligencije koji koriste naše digitalne otiske da bi predvideli koji sadržaj ima najveće šanse da zadrži našu pažnju u datom trenutku.

Ti algoritmi omogućavaju društvenim mrežama da postanu primarna upotreba interneta u smislu vremena provedenog i broja korisnika. U proseku, provodimo dva i po sata dnevno skrolujući na platformama kao što su Fejsbuk, Jutjub, Tiktok, Instagram i Snapčet. Samo na Jutjubu, preko milijardu sati video materijala gleda se svakodnevno, od čega su tri četvrtine preporučili algoritmi.

Komodifikacija društvenog života

U konkretnom smislu, ograničen broj algoritama vođenih ličnim interesima čini strukturu pristupa informacijama polovini čovečanstva. Ljudi koji vode te kompanije predstavljaju svoje platforme kao „trgove globalnih sela“, ali realnost je prozaičnija: one funkcionišu kao autoritativni režimi koje vode autokrate. Da bi proširili svoje imperije, organizuju komodifikaciju naših društvenih, političkih i kulturnih života, ne uzimajući u obzir naše mentalno zdravlje, pravo na pouzdane informacije ili demokratiju.

Na globalnom zapadu, pretraživači i društvene mreže obezbeđuju dve trećine publike za sajtove sa vestima. Marija Resa, filipinska novinarka i dobitnica Nobelove nagrade 2021. godine izjavila je: „Naši životi su uvučeni u baze podataka, organizovani veštačkom inteligencijom, a onda prodati onome ko nudi najviše. Ovo ultraprofitabilno mikro-targetiranje osmišljeno je da potkopa ljudsku volju“.

Posledice ekonomije pažnje

Ekonomija pažnje sistematski favorizuje laži, senzacionalizam i mržnju jer takav tip sadržaja bolje drži pažnju. Na društvenim mrežama, lažne informacije prenose se šest puta brže nego istina, a algoritmi nas dele i radikalizuju. Zarobljavaju nas u eho-komore, digitalne mikrokosmose gde pristupamo jedino informacijama koje potvrđuju naša predubeđenja. Naše zajedničko znanje i verovanja se osipaju, a sa njima i društveni kontakt.

Hana Arent je izjavila: „Kada te svi konstantno lažu, rezultat nije da počneš da veruješ u te laži, već da više niko ne veruje ni u šta. […] A sa takvim ljudima, možeš da radiš šta želiš“.

Informacioni mehur

Sa sve sofisticiranijim algoritmima, digitalne platforme predlažu primamljiv i zanimljiv sadržaj, poznatiji kao „kognitivni slatkiš“. Nesvesno se krećemo kroz svet društvenih mreža u prilagođenom informacionom mehuru koji je izgrađen od prethodno prikupljenih podataka. Korisnici su zarobljeni u izolovanim sferama informacija i stavova koji dodatno pojačavaju njihove postojeće perspektive i verovanja.

Taj fenomen se zasniva na ogromnoj eksploataciji naših bioloških apetita i psiholoških pristrasnosti, kao što su pristrasnost potvrđivanja, izbegavanje rizika, pristrasnost samopoboljšanja i efekat pukog izlaganja. Društvene platforme automatizuju iskorišćavanje tih slabosti u masovnim razmerama što dovodi do polarizacije, radikalizacije i masovne dezinformisanosti društva.

Šta u raditi u informacionom haosu?

Nasuprot informacionog haosa, jedna preporuka postala je opšte prihvaćena: obrazovanje usmereno ka medijskoj i informacionoj pismenosti. Međutim, prebacivanje odgovornosti sa multinacionalnih korporacija koje oblikuju tržište informacija na pojedince koji ih konzumiraju nije održivo rešenje. Društvene probleme ne mogu rešiti vrline pojedinaca. Svest o problemu vodi strukturnoj promeni jedino ako za rezultat ima zajedničku akciju.

Evropa je krenula da rešava ovaj problem kroz nedavno usvajanje obavezujućih zakona kao što su Zakon o digitalnim uslugama i Zakon o veštačkoj inteligenciji. Iako ti zakoni pogađaju metu, ne pogađaju je dovoljno jako. Ipak, temelj za demokratsko uređenje platformi je postavljen.

Važan projekat u ovoj oblasti je Tournesol, inicijativa otvorenog koda koja za cilj ima kreiranje demokratskog i etičkog sistema za preporuke. Tournesol omogućava korisniku da oceni onlajn sadržaj na osnovu kriterijuma kao što su pouzdanost, relevantnost i kvalitet. Agregiranjem tih ocena, Tournesol nudi alternativu tradicionalnim algoritmima za preporuke, naglašavajući transparentnost i kolektivno učešće. Ovaj projekat pokazuje kako rešenja bazirana na kolektivnoj inteligenciji mogu doprineti pouzdanijim i uravnoteženijim informacijama.

Put ka demokratiji informacija

Autor predlaže „meta-rešenje“ za ovaj „meta-problem“: strožu regulativu nametnutu društvenim platformama od strane članica Evropske unije i veća sredstva namenjena razvoju, objavljivanju i održavanju demokratskih sistema za preporuke koji se zasnivaju na opštem dobru.

„Da li je takav scenario moguć?“ pita autor. „Danas, rat za pažnju odnosi živote, slabi demokratiju i čini nas nesposobnim da inteligentno odgovorimo na savremene pretnje. Okončavanje ovog rata za pažnju ne zahteva žrtvovanje slobode ili vojne operacije velikih razmera, već jedino političku volju“.

Reference: