U vreme kada veći deo naše svakodnevne komunikacije protiče kroz ekrane, lako zaboravimo da iza svake poruke, komentara ili tvita stoji stvarna osoba – sa osećanjima, iskustvima i ranjivostima. Brzina interneta, algoritmi koji hrane senzacionalizam, i iluzija anonimnosti često nas vode ka impulsivnim reakcijama, kritikama i ponekad surovim rečima koje nikada ne bismo izgovorili licem u lice.
Da li je moguće biti empatičan i u digitalnom svetu?
Možemo li izgraditi onlajn prostore koji nisu samo funkcionalni, već i ljudski?
Empatija je sposobnost da razumemo i saosećamo sa tuđim emocijama. U digitalnom kontekstu, ona poprima nove oblike i izazove. Digitalna empatija podrazumeva svestan napor da prepoznamo emocije drugih korisnika na internetu i odgovorimo na njih sa poštovanjem, pažnjom i saosećanjem – čak i kada ih ne vidimo, ne čujemo, niti poznajemo.
U fizičkoj komunikaciji imamo brojne signale: ton glasa, govor tela, izraze lica. Na internetu, međutim, često se oslanjamo samo na tekst koji lako može biti pogrešno protumačen. Pored toga, prisutna je psihološka distanca, zbog koje zaboravljamo da osoba sa druge strane ekrana ima svoje emocije i granice.
Psiholog Džon Suler, u svom radu o efektu onlajn disinhibicije, objašnjava zašto ljudi na internetu često pišu stvari koje nikada ne bi izgovorili uživo – jer osećaju da su „nevidljivi”, izvan odgovornosti i posledica. Ta „nevidljivost” briše granice empatije.
Ali upravo zato digitalna empatija postaje važnija nego ikada.
Digitalna empatija uključuje:
- svesnost o sopstvenim rečima i uticaju koje one imaju,
- pažljivo slušanje (ili čitanje) sagovornika,
- uzdržavanje od brzopletih, osuđujućih komentara,
- izražavanje neslaganja bez vređanja.
U suštini, digitalna empatija je poziv da budemo ljudi i kada komuniciramo kroz piksele i ekrane.
Zašto je poštovanje na internetu ugroženo?
Poštovanje u onlajn prostoru ne nestaje slučajno. Ono je često žrtva načina na koji digitalni svet funkcioniše. Kombinacija psiholoških, tehničkih i društvenih faktora stvara okruženje u kojem je mnogo lakše napasti nego razumeti, ponižavati nego razgovarati.
1. Psihološki faktori: osećaj anonimnosti i distanciranosti
Kao što je opisao psiholog Džon Suler, korisnici interneta često doživljavaju onlajn disinhibiciju – fenomen gde se osećamo „slobodnijima” da kažemo grube ili agresivne stvari jer nemamo direktan kontakt s osobom kojoj to govorimo. Anonimnost i fizička distanca brišu emocionalne kočnice.
„Na internetu se ljudi ne osećaju odgovornima na isti način kao u stvarnom životu.” – Meri Ejken, The Cyber Effect
2. Tehnički faktori: algoritmi koji nagrađuju konflikt
Društvene mreže su dizajnirane da maksimizuju angažman. Najčešće ono što pokreće najviše komentara, klikova i šerova nije saosećanje, već bes, polemika i senzacionalizam. Zbog toga su „najglasniji” komentari često i najgrublji.
Primetićete da malo ko lajkuje razuman, smiren komentar. Ali žustra rasprava sa uvredama? Viralna za čas.
3. Kulturološki faktori: normalizacija netolerancije
U digitalnoj kulturi (posebno među mlađima) sarkazam, „trolovanje” i „cancel” dinamika postaju uobičajeni načini izražavanja. To stvara atmosferu gde se empatija smatra slabošću, a poštovanje „dosadom”.
Rezultat? Svet u kojem korisnici radije napadaju nego što pokušavaju da razumeju. Gubimo nijanse, strpljenje i ljudskost.
Šta možemo da uradimo?
Sada kada smo objasnili šta je empatija i zašto se postepeno potiskuje sa naših ekrana, logično se nameće pitanje – šta mi, kao svakodnevni korisnici, možemo da učinimo kako bismo osigurali da naši digitalni prostori pružaju dovoljno ljubaznosti i podrške. U narednom tekstu bavićemo se temom negovanja digitalne empatije, zato obavezno pročitajte članak kada bude objavljen.
